U zmajevom pomfritu

– Šta radiš za vikend? – drugaricu je zapravo zanimalo da li ćemo da se družimo tog vikenda.

– Ma, idem na neku svadbu na koju mi se ne ide – neveselo sam odbio.

– Pa zašto ideš onda? – a ona se pravila kao da me ne zna.

– Zato što sam rekao da hoću. Ne mogu da pogazim svoju reč – rekoh praveći se principijelan.

– A zašto si pristao? – nastavila je sa sokratovskim pitanjima.

– Pa, pitali su me – slegao sam ramenima.

– Tako si po ko zna koji put pozajmio pare Kizi za krokodil drogu, prošle nedelje si selio onog Marka što te je redovno tukao u osnovnoj školi i pisao si CV dečku svastike druga iz vojske Necinog usvojenog brata od strica – povisila je ton. – Ne možeš da pristaješ na sve što te ljudi zamole.

– Pa neki od nas… ah… – hteo sam da se pobunim, ali sam shvatio da je u pravu. – Moraću da poradim na tome.

Nisam smeo da joj priznam da je Markova svadba u pitanju i da sam kumu, tj. Kizi, pozajmio pare „za poklon“. Ali, odlučio sam da sam spreman da počnem sa radom na sebi. Pozvao sam najintenzivnijeg čoveka koga znam – Ćelu. Furao se na mange i druge istočnjačke stvari, tripovao da je samuraj ili kung fu majstor ili štagod. Naravno, bilo mi je jako teško da ga pozovem i zamolim da mi pomogne. Koliko god da nisam mogao da odbijem da pomognem nekome nisam imao običaj ni da tražim pomoć.

Telefon je zazvonio nekoliko puta, i baš kada sam hteo da prekinem, čuo sam Ćelin dubok glas:

– Ispred zgrade moje za 45 budi – nisam znao kome se obraća.

– Ćao, ovde… – počeo sam.

– Znam.

– …Vuk iz srednje – toliko me je zbunio da sam nastavio. – Da li te prekidam u nečemu?

– Da.

– Izvini molim te, nazvaću kasnije.

– Da, tebe treniraću – objasnio je.

– Ali… nisam ti rekao šta…

– Ispred zgrade moje za 43 budi samo – rekao je mirno i spustio slušalicu.

Zapravo, ne znam zašto sam se iznenadio, pošto su svi razgovori sa njim tekli na isti način.

Četrdeset tri minuta kasnije njegova ćelava glava se pojavila sa kineskim brkovima i u crnom kimonu. U tom trenutku me više ništa od tog čoveka nije moglo začuditi. Seo je pored mene u kola.

– Tvoj poziv očekivao jesam dugo – počeo je bez pozdrava. – Vozi.

– Kuda?

– Odredište putovanja otkrije se kada kreneš tek.

Na prvom semaforu smo stali. Mom prozoru je prišlo ciganče kome uvek dam novac.

– Imaš nešo sitno, kume?

Posegao sam za pregradu u kojoj držim siću, ali me je Ćela uhvatio za ruku. Dao mi je ceduljicu na kojoj je nešto pisalo i klimnuo glavom. Krv mi je jurnula u obraze dok sam čitao prvi red cigančetu:

– Sitno ništa… nemam.

– Nema veze, daj sto eura! – šalio se mali.

Ćela je očima pokazao na ceduljicu.

– Eh, da ja sitno imam – čitao sam sporo dok me je oblivao znoj – ženio bih se ja.

– Ja ču ti pevam na svadbu! – ciganče, majstor svog zanata, je imalo spreman odgovor na sve. – Daj nešto unapred za troškove…

– Drugi put neki – čitao sam poslednji red sa papirića dok sam davao gas. Zeleno svetlo me je spasilo.

– Mali koraci tragova najviše ostave – Ćela je klimao glavom odobravajući.

Nastavio sam da vozim pravo. Naterao me je da iznova i iznova izgovaram „Neću, ne, ne mogu, nemam. Neću, ne, ne mogu, nemam…“

– Govoriti to moraš dok reči odrečne smisao ne izgube. Samo tada jedno sa Ne bićeš – govorio bi dok bi me udarao štapom kada bih samo na sekund prestao da ponavljam tu mantru. Zapravo, ne znam uopšte odakle mu odjednom štap.

– Parkiraj! – naredio je kada smo bili kod Mekića.

– Neću, ne, ne mogu… – mumlao sam dok sam parkirao kola.

Stajali smo u redu u Mekiću neko vreme dok nije došao red na nas. Naručio sam dva čizburgera.

– Hoćete li i pomfrit uz to? – ljubazno je upitala radnica da nisam mogao da odbijem.

Ali kada sam zaustio da joj odgovorim da hoću, Ćela me je udario štapom po leđima i oštro pogledao.

– Ummm… ne… hvala – rekao sam sebi u bradu drhtavim glasom.

– Molim? Hoćete li i pomfrit uz to? – bila je uporna.

– Ne hvala – teško sam izgovorio pošto sam jedva dolazio do daha od stida.

– A želite li dva sladoleda po ceni jednog? Imamo promociju.

Već sam jednu stvar odbio i osećao sam toliku krivicu da sam imao želju da prihvatim ili da propadnem u zemlju, ali Ćela se u tom trenutku značajno nakašljao. Počeo sam da vidim duplo, a trenutak pre nego što sam pao u nesvest kao da sam bio van svog tela i slušao sebe kako izgovaram:

– Ne, hvala, na dijeti sam.

Kada sam došao k sebi radnica me je polivala vodom, a iza nje je stajao Ćela i gledao odobravajući.

– Molbu da bi odbio prvo odbijen biti moraš – kada smo izašli Ćela mi je gurnuo novi papirić u ruku.

– MTS izvolite, Maja na telefonu – čuo se glas kada sam pozvao broj sa papirića.

– Ovaj.. izvinite – zbunjeno sam pogledao u Ćeline prodorne oči koje su me odlučno gledale. – Ovaj… Da li ste… ovaj… zadovoljni izborom svog internet provajdera – čitao sam dalje sa papirića dok mi se glas tresao.

– Gospodine, pozvali ste tehničku podršku, kako ja Vama mogu da pomognem? – Maja se snalazila u ovom razgovoru bolje od mene.

– Možete da mi pomognete tako što… – malo sam se sabrao, pošto sam shvatio kuda uputstva sa papirića vode. – ćete mi reći da li ste zainteresovani da pređete u SBB.

– Gospodine, ovi razgovori se snimaju, ako nemate nikakav problem sa našom… MTS uslugom… – papagajisao je ljubazan glas sa druge strane.

– Imamo ponudu od 6 meseci za jedan dinar i možemo da ubacimo i nekoliko kanala za odrasle – već sam počeo da improvizujem.

– Izvinite, razgovor je vremenski ograničen, doviđenja – ispostavilo se da sam uspeo da nateram MTS da mi spusti slušalicu.

Malo je reći da sam bio ponosan. Ćela mi se poklonio, što je značilo da je naš trening gotov, i odšetao u pravcu zalaska sunca.

Kasno uveče sam, umoran, motao po glavi šta se sve izdešavalo tog dana, kada sam dobio poruku od Sonje, bivše devojke:

Gde si?

Nije sačekala odgovor, već je nastavila:

To je bila poruka koju sam čekao veoma dugo. Znao sam da nije dobra ideja da se vidim sa njom. U toj situaciji smo već bili, više puta. I uvek se završi loše po mene: vidim se sa njom par puta, ponadam se, a ona me goustuje ili promeni broj ili kaže kako se udaje u subotu…

Otkucao sam Ne mogu i slučajno sam pritisnuo send pre nego sam stigao da otkucam ostatak rečenice:

…da te odbijem

Taj ostatak nisam poslao pošto mi je momentalno stigla poruka, i dalje sa Sonjinog broja:

NAUČIO DOSTA DANAS JESI. ZA SVADBU SPREMAN.

Bio je to Ćela. Nisam znao kako je slao poruke sa tuđih brojeva, ali nisam ni hteo da pitam. Ako on kaže da sam spreman za odlazak na svadbu, onda jesam.

Sada sa vremenske distance od mesec dana mogu da kažem da je svadba generalno prošla dobro. Ćelina škola je počela da daje rezultate. Odbio sam drugo parče svadbene torte. S druge strane, postao sam žirant za kredit mladoženji; oženio sam na slepo jednu ženu zato što sam to obećao njenom ocu (starom svatu sa Markove svadbe), i trenutno se nalazim na mađarskoj granici sa pola kile kokaina u guzici, jer me je jedan od svatova lepo zamolio da mu odnesem „jedan poklončić“ u Nemačku.