Telefon

Bilo je to vreme kada sam živeo bez mnogo briga. Najveći stres mi je bio da mi telefon ne spadne na 8% baterije. Srećom, baterija na izdahu nije bila česta pojava i telefon me je godinu dana lepo služio, dok jednog dana nije počeo da se restartuje u nasumičnim trenucima. To me je zabrinulo pošto su mi na telefonu bili svi kontakti, slike i nalozi. Počeo sam da se žalim na sva zvona, pa sam dobio razne savete: da oslobodim više memorije na telefonu, da ga ostavim preko noći u činiji sa pirinčem i kurkumom, da ga držim u frižideru u pudingu od vanile i da šaljem pozitivne vibracije univerzumu, štagod to značilo. Ipak sam se odlučio za manje konvencionalan način i odneo telefon u servis za mobilne telefone.

– U pitanju je klasičana neusklađenost vremenskog releja – prijatnim tonom mi je objasnio serviser. – Možemo to da sredimo, ali moraćete da ostavite telefon kod nas na par dana.
Nisam ni razmišljao da popravka može potrajati. Oklevao sam da predam telefon ovom nepoznatom čoveku. Posle nekoliko trenutaka neprijatne tišine tokom kojih se ljubazno osmehivao, pružio sam mu telefon, ali sam ga i dalje držao čvrsto u ruci, tako da je serviser morao da mi odvaja prst po prst od te plastične kutije u kojoj su poslednjih godinu dana mog života.
Samo što sam izašao iz servisa, pomislio sam:
– A šta ako je neki šarlatan? Trebalo je da tražim drugo mišljenje. Da li kod popravke mobilnih telefona postoji institucija izabranog servisera, kao izabranog lekara u domu zdravlja?
Iz nepoznatog razloga sam počeo da se znojim, a srce je počelo ubrzano da mi udara. Posegao sam za levim džepom u kome inače držim telefon ne bih li na internetu proverio čega su to simptomi, ali telefona tamo nije bilo. Nasmejao sam se sam sebi: kako sam bio tako rasejan da zaboravim da sam samo minut pre toga ostavio telefon u servisu? Kod nekog nepoznatog čoveka.
Tako sam išao gradom kao na Divljem zapadu hvatajući se za džep kao kauboj za pištolj svakih nekoliko minuta kada bih osetio da tamo nema telefona i uplašio se. Rešio sam problem tako što sam pokupio jedan kamen koji je bio slične težine kao telefon i stavio ga u džep. Tako sam bar imao iluziju da je sve u redu. Bio sam, moram priznati, ponosan na svoju snalažljivost u nedostatku YouTube tutorijala. Tutorijala kojima bih imao pristup da moj divni telefon nije kod nekog drugog čoveka, čoveka koji nisam ja.
Stigavši kući, hteo sam da proverim društvene mreže, ali opet sam se setio da telefon nije kod mene. Pokušao sam da pristupim mrežama preko kompjutera, ali aplikacije su mi uporno slale kodove za potvrdu mog identiteta na telefon kome nisam imao pristup. Hteo sam da dokažem da sam to ja potvrđujući vlasništvo jednog naloga pomoću drugog, ali jedino što sam time uspeo je da ostanem zaključan van svog operativnog sistema. Sada nisam imao pristup ni kompjuteru.
Počela je da me hvata panika da propuštam nešto. Razmišljao sam kako su sada svi u grupnom četu i da su saznali neku veoma bitnu informaciju i da pljušte poruke šale na taj račun. Verovatno je neko napravio i neki mem. Sigurno je to dovelo do toga da su svi otišli zajedno na najbolju zabavu njihovih života, gde su upoznali gomilu zanimljivih ljudi, otputovali u Amazoniju, doživeli prosvetljenje i osnovali utopističku zajednicu zasnovanu na ljubavi i saosećanju u kojoj nema razlika među ljudima, patnje, ni bolesti.
Pokušao sam da proverim da se nešto bitno nije dogodilo, ali ni vestima nisam mogao da pristupim jer, jelte, moj jedini telefon nije bio kod mene nego u grubim rukama nekog sumnjivog čoveka koji raspolaže njime kako želi, čeprka po njemu i menja mu delove.
Morao sam do toaleta, ali tamo sam otišao osećajući kao da sam nešto zaboravio. Ispostavilo se da pod mog toaleta ima 77,5 pločica, dok na zidovima ima 362, doduše, manje pločice, čija širina stane 2,5 puta u širinu podnih pločica. Nadalje, u šamponima i sapunima u gelu glavni sastojak je sodijum lauret sulfat, dok su u tvrdim sapunima osnovni sodijum palmat ili glicerin. Pokazatelj toplote na bojleru ima 21 podeok, dok je lavabo, sudeći po nalepnici, napravljen u Turskoj. Zaključio sam da ću morati da kupim novine u papiru da imam čime da se zanimam u toaletu.
Te noći sam imao gadan košmar – da sam izgubio desnu ruku do iznad lakta u nesreći na radu u marketinškoj agenciji i da idem okolo sa patrljkom ruke, pokušavajući da otvorim frižider njime ili da pozovem lift, dok za sobom ostavljam krvav trag. Probudio sam se obliven znojem. Ali, to nije ništa naspram prepadu koji su imale moje prve komšije otprilike u to vreme. Naime, oko 3 sata noću neko im je zvonio na vrata. Komšija je ustao i ispred vrata naišao na izbezumljenog čoveka krvavih očiju, tako da mu je trebalo nekoliko trenutaka da prepozna da sam to u stvari ja. Kako mi je kasnije objasnio, delovao sam dezorjentisano i pričao sam nerazgovetno… Pozvao me je unutra i ponudio čašom vode.
– Možeš li… da mi učiniš nešto? – upitao sam ga kada sam se malo smirio. – Znaš da te ne bih maltretirao… ali ne znam kome drugo da se obratim. Mogu li… da proverim svoj TikTok na tvom telefonu? – Očajno sam upitao.
Shvatio je ozbiljnost situacije. Da je bilo nešto drugo, verujem da bi me izbacio iz kuće naglavačke, ali pošto su društvene mreže bile u pitanju, bez reči mi je doneo svoj telefon. Ušao sam u aplikaciju i otišao na svoj profil. Bilo je na stotine novih lajkova. To me je malo umirilo. Zahvalio sam se, otišao kući i mirno zaspao.
Ujutro me je probudilo neko pištanje kao iz horor filma iz osamdesetih. Onako bunovan sam puzao po stanu dok nisam otkrio izvor buke: Bio je to fiksni telefon. Trebalo mi je par trenutaka da se prisetim kako kako se to sokoćalo koristi. Javio sam se sa očiglednom nelagodom prouzrokovanom time što identifikacija nije pokazivala ime onoga ko zove nego samo neke cifre. Ispostavilo se da je to gnusni čovek koji drži moj ljubljeni telefon. Objasnio je da je kvar na mojoj bebici mnogo ozbiljniji nego što se činilo isprva i da mora da naruči neke delove iz Nemačke, što je značilo da ću biti bez telefona još nekoliko dana. Progutao sam knedlu i zahvalio svom mučitelju. Na kraju krajeva, samo je radio svoj posao. Ali zar je to morao da radi sa onim perverznim smeškom na licu?
Gde god bih pogledao, sve me je podsećalo na moj telefon. Kada bi se posmatrala iz određenog ugla, zgrada preko puta moje je po obliku ličila na telefon. Zvuk veš mašine koja je završila pranje je bio isti kao zvuk nove poruke. To me je podsetilo koliko sam se smejao kada bih pročitao pojedine poruke, i kako bi me poneka promotivna poruka telefonskog operatera raznežila. Čak je i displej u liftu mirisao kao moj telefon, na čitav svet mogućnosti – spojenost sa prijateljima i uspomene. Trebalo mi je nešto da skrenem misli. Tog dana sam poželeo da pozovem društvo na piće, ali nije bilo načina da ih kontaktiram – nisam znao nijedan broj napamet. Stoga sam rešio da odem nenajavljen kod sestre i njene porodice, pošto sam tamo uvek dobrodošao.
Isprva sam mislio da su sestra i zet ili ljuti na mene ili međusobno u svađi pošto nisu dizali glavu od svojih telefona, ali pošto deca nisu reagovala shvatio sam da je to regularna situacija. Deca! Po prvi put sam obratio malo više pažnje na decu, popričao sa njima, poigrao se sa mlađom. Zovu se Danijel i Marina, slatki neki klinci. Izgledali su potpuno drugačije nego na Viber slikama. Saznao sam da Danijel voli Spajdija (to je nešto kao retardirani Spajdermen), a Marina ima dara za smišljanje pesmica. Kakva predivna deca, mogao bih da ih dodam na Instagramu!
Te noći sam se prevrtao u krevetu, iako nije bilo distrakcija u vidu notifikacija na telefonu, signala da je baterija skoro prazna ili alarma. Alarma?! Probudio sam se dva sata pošto mi je počelo radno vreme. Bio je ponedeljak. Zakasnio sam taman toliko da vidim da sam propustio važan sastanak. Šef me je opomenuo i nije hteo ni da čuje za moje probleme sa telefonom. Telefonom, koji je negde daleko, u rukama nekog perverznog čoveka.
Dani su prolazili. Samo Zukerberg zna sa koliko portala sam izbačen pošto se nisam ulogovao dugo. Mogao sam da osetim da mi se broj prijatelja na internetu smanjuje jedan po jedan kako sam propuštao da im čestitam rođendane – zato što nisam znao datume napamet, a i nisam imao pristup njihovim Fejsbuk zidovima.
Ponovo je zvonio onaj grozan zvuk neizvesnosti nepoznatog poziva i opet je to bio onaj pakosni čovek iz servisa koji me progoni. Ovaj put je javio da telefon neće biti gotov još deset dana, pošto je trebalo zameniti neki deo koji se pravi samo u Maleziji, a trenutno je prekinuta poizvodnja zbog nedostatka litijuma na svetskom tržištu, ali da ništa ne treba da brinem pošto on zna jednog Bugarina koji pravi kopije tih delova, kao da su originalni. Pristao sam na to pošto nisam imao izbora, a i u tom trenutku mi je duh već bio potpuno slomljen. Zbog odvojenosti od telefona nisam više znao ni koji je dan, koja godina, niti koja je poenta ovog života.
Pošto sam bez pristupa društvenim mrežama i prijateljima imao mnogo slobodnog vremena, počeo sam svakdnevno da idem u duge šetnje po gradu. Šetao sam sâm, povremeno vadeći kamen iz džepa, da popričam s njim. Ispostavilo se da je bolji sagovornik od većine ljudi. Na ulici svi su delovali srećno – hodali su i pričali svojim telefonima, pravili uspomene slikajući selfije, slušali podkaste. Samo sam ja šetao gledajući oko sebe, kao neki čudak.
Sa setom sam se setio kako sam svojim telefonom pravio slike od 8 megapixela sa autofokusom, stabilizacijom slike, modom za prepoznavanje lica, eliminisanjem crvenila u očima i tajmerom. U sećanju mi se javio onaj dan kada smo bili na plovidbi Dunavom. Jedan talas je zaljuljao čamac dok je moja tadašnja devojka slikala selfi mojim telefonom i počela da pada u mutnu reku. Hitrom reakcijom sam uspeo da skočim za njom i da spasem telefon da ne upadne u vodu. Na kraju je sve dobro prošlo. Devojku smo kasnije našli dvesta metara nizvodno kako se drži za neki balvan. A slike, slike su ispale odlično.
Jednog dana tokom šetnje, prolazeći pored groblja, učinilo mi se da vidim par svojih prijatelja u povorci na sahrani. Bilo je očigledno da mi je promakla informacija da je neko koga sam poznavao umro.
– Znao sam da će se tako nešto desiti! – promumlah sebi u bradu.
Brzo sam kupio cveće i požurio da pristignem povorku. Kako sam se približavao, u povorci sam prepoznavao sve više ljudi koje poznajem. Tu su bili moji prijatelji iz srednje škole, kolege sa posla, pa čak i moja uža familija na čelu kolone. To je značilo da je situacija još gora – preminuo mi je neko veoma blizak. Pridružio sam se koloni i video prebledela lica dragih ljudi koja blenu u mene. Nešto ozbiljno nije štimalo. Tek kada su moja majka i tetka pale u nesvest pošto su me videle shvatio sam da to nije sahrana nekoga bliskog nego moja! Naime, pošto niko nije uspeo da me kontaktira dve nedelje, a nisam se pojavio online ni u jednoj aplikaciji, policija me je proglasila pravno mrtvim. Pošto nisam adolescent koji pati zbog ljubavnog raskida pa da se očekuje da ugasim društvene mreže, drugog objašnjenja za moje dugačko odsustvo sa mreža i neodgovaranje na poruke nije bilo. Familija se pomirila sa činjenicom da me više nema i odlučila da organizuje sahranu. Pokušao sam da objasnim da mi je telefon oduzet, ali činjenica da stojim ispred njih nije bila dovoljna da ih uveri da sam živ. Jedan prijatelj je zaključio da to ne mogu biti ja, pošto nisam znao da mu odgovorim koji kod mi je poslao na telefon. Majka me je povela ispred groblja i tražila da pokažem na svaki semafor koji vidim da bih dokazao da nisam robot.
Sve u svemu, kada smo razjasnili nesporazum, to se pretvorilo u najveseliju sahranu kojoj sam prisustvovao. Rešili smo da iskoristimo rezervaciju restorana i proslavimo što još ne moramo da me sahranjujemo. Doduše, iako sam bio uvređen što nisu nameravali da ispoštuju moju želju da budem sahranjen sa telefonom, bilo je lepo pošto sam imao priliku da popričam sa svima i nadoknadim vreme tokom koga nisam bio u kontaktu sa ljudima. Saznao sam da sam propustio pet rođendana (slavljenici se nisu pojavili na sahrani), rođenje dvoje dece prijatelja, puč u Južnoj Americi, i sletanje na Mars. Na stranu to što šalju ljude na Mars, a meni telefon ne mogu da poprave dve nedelje!
Situacija sa poništavanjem izvoda iz knjige umrlih i propratne papirologije se rešila tek pošto sam se dokopao svog prelepog telefona, tako da sam uspeo da nasledim svoju imovinu. Preuzimanje telefona je bio jedan od najdirljivijih momenata u mom životu. Obukao sam svoju najnoviju košulju i pozvao kumove da idu sa mnom. Čovek koji mi je do držao telefon kao taoca je bio veoma ljubazan. Izvadio ga je, lepšeg nego što je ikada bio, i pružio mi ga. Telefon je praktično sijao. Nisam nešto religiozan, ali se mogu zakleti da se u tom trenutku čulo nešto što bi se najpribližnije moglo opisati kao hor anđela sa harfama.
– Da li ste dobro? – delovao je iskreno zabrinut za mene. Fin neki čovek. Pomalo zbunjeno je pitao:
– Da li to plačete?
– Ne – rekoh dok sam brisao suze – nešto mi je upalo u oko.
Nekoliko dana mi je telefon delovao nekako drugačiji, hladan, stran. Teško je bilo prepoznati i ikonice aplikacija pošto je na svakoj bio po jedan trocifren broj – broj notifikacija. Nisam imao snage sve da ih proverim odmah. Posle cele gungule sa sahranom i papirologijom bila mi je potrebna noć sna. Pomislio sam da isključim telefon da me ne bi uznemiravale notifikacije, ali nisam uspeo da se nateram na to, tako da sam samo utišao zvuk dragog telefona i zaspao sa njim u naručju. Spavao sam kao beba na Instagram fotografijama.