Šta tražim ovde?

Ušao sam u kuhinju i momentalno zaboravio zašto. Da li sam žedan? Ne bih rekao. Da li mi se jede slatko? Otvorio sam frižider. Nije bilo ničeg slatkog. Okrenuo sam se oko sebe ne bih li uočio nešto što će da me podseti, ali ništa ni od toga. Ovo mi se često dešava. Da li bi trebalo da se zabrinem?

Vratio sam se u hodnik. Ali iz koje sobe sam došao: da li sam bio u dnevnoj ili spavaćoj? Ni toga se ne sećam. Na sebi sam imao trenerku i papuče, tako da sigurno nisam bio napolju.

Ušao sam u dnevnu sobu. I dalje nisam mogao da se setim šta sam radio pre nego što sam krenuo u kuhinju. Na zidu je bio ogroman ekran na kome je bio pokrenut operativni sistem, ali nisam bio ulogovan.

– Koja li je šifra? – pomislio sam.

Ukucao sam „sifra“. Nije. Pokušao sam sa „51fr@”, “Admin” i “Vučiću pederu”, ali džabe. Na ekranu se na engleskom ispisala pomoć:

Ime tvog prvog kućnog ljubimca

Odlično. Ovo će biti lakše nego što sam mislio. Ime mog prvog kućnog ljubimca je bilo… Ne sećam se. Ne sećam se ni koja životinja je bila moj prvi kućni ljubimac. Kada bolje razmislim, ne sećam se da sam ikada imao kućnog ljubimca. Pogledao sam po sobi. Nisam prepoznavao nameštaj, ni predmete oko sebe. Na jednoj polici je bilo nekoliko uramljenih fotografija. Na njima su bili nasmejani ljudi, ali nisam znao ko su.

Gledao sam previše nastavaka Bornovog identiteta da bih pomislio da je ovo slučajnost. Ništa nije bilo isključeno: ni tajni agenti i brisanje sećanja infracrvenim zracima, ni vanzemaljska otmica i putovanje kroz vreme, kao ni mamurluk od požarevačkog vinjaka.

Napolju se začuo prasak. Pogledao sam kroz prozor. Ispod su se sudarila dva automobila. Doduše, nije delovalo strašno. Više mi je privuklo pažnju to što nisam prepoznao ulicu u kojoj se nalazim. Brzo sam izašao iz stana i strčao niz stepenice, još uvek u papučama.

Ispred zgrade je bilo veoma živo i to ne samo zbog saobraćajne nesreće. Pogledao sam oko sebe, bila je to neka komercijalna zona sa buticima i prodavnicama. Osećao sam se jako glupo, ali sam zaustavio jednu ženu i pitao:

– Izvinite… gde sam? – zvučalo je još gluplje kada se izgovori na glas.

Žena je stegla torbu koju je nosila o ramenu i brže-bolje se udaljila sa uplašenim izrazom na licu.

Okretao sam se oko sebe uspaničeno i vukao prolaznike za rukav:

– Koji je ovo grad? Koja je godina?! – vikao sam iz očaja.

Ljudi su odmahivali rukom mumlajući nešto što nisam razumeo. Konačno mi je par njih prišlo, ali ih ništa nisam razumeo. Pričali su nekim jezikom koji mi nije poznat. To me je začudilo, pošto sam gledao mnogo španskih, indijskih serija i korejskih filmova da bar otprilike mogu da pogodim koja je grupa jezika u pitanju. Ali jezik kojim su govorili nije ličio ni na jedan jezik koji poznajem, tako da je jedino objašnjenje bilo da sam u Vranju.

– Pa dobro, bar će biti dobrog roštilja – rekao sam za sebe.

Do tada je već došla hitna pomoć. Pošto su se oko mene okupili ljudi, prišlo mi je dvoje u belom i počeli su da me ispituju, pretpostavljam na vranjanskom. Raširio sam ruke i spustio uglove usana nalik na riboliku figuru iz Lepenskog vira, što je internacionalni znak za ne razumem vas pošto sam ovde teleportovan, verovatno na misiji da spasim svet, ali ne mogu na prazan stomak, gde je najbolji roštilj? Onda mi se doktorka obratila na lošem engleskom:

— Da li ste do-bro?

— Ne… – dezorijentisano sam procedio kroz zube.

— Ka-ko se zo-ve-te? – sporo je pitala sažaljivo klimajući glavom na svakom slogu, što je trebalo da mi pomogne da razumem, a zapravo je učinilo da se osetim kao da misli da sam došao sa planete maloumnika, iz sazvežđa Debilnog medveda.

Zaustio sam da odgovorim, ali me je obuzeo užas kada sam shvatio da ne mogu da se setim sopstvenog imena. Kao da mi je bilo na vrh jezika, ali nisam uspevao da ga dozovem u svest. Uhvatio sam sebe kako u izlogu gledam ćelavog sredovečnog čoveka bledog u licu. To je bio moj odraz iako se isprava nisam prepoznao. Nisam mogao da se setim ni odakle sam, čime se bavim, ni šta mi je omiljeno jelo sa roštilja. Osetio sam kao da ću da padnem u nesvest dok sam mumlao:

— Ne znam, ne znam…

Ugurali su me u kola hitne pomoći sa čovekom koji je nosio kragnu za vrat. Tupo sam gledao kroz prozor zadnjih vrata dok smo se udaljavali od mesta sudara. U jednom trenutku pažnju su mi privukla neka deca na ulici. Dečak je spuštao mače sa drveta, dok je devojčica držala konzervu hrane. Ta scena me je raznežila jer skoro da sam mogao da osetim miris hrane za mačke i u tom trenutku mi je sinulo: u kuhinju sam krenuo po ostatke roštilja koji su bili u rerni.

— Sećam se! Sećam se! – ushićeno sam vikao na engleskom doktorki sa prednjeg sedišta.

— Ka-ko se zo-ve-te? – upitala je retardiranim jezikom pošto se okrenula ka meni.

— A, pa ne sećam se toga – odgovorio sam, sa malo manje entuzijazma. – Samo rebaraca se sećam.