Nutricionista iz pakla

Rešio sam da smršam, pa sam se bacio na rigorozni režim ishrane i treninga i, na moje iznenađenje, rezultati su se videli. Tih dana sam sreo na ulici dobrog druga, Igora, pristojnog i vedrog momka sa uvek savršeno opeglanom košuljom i sjajem u očima.

— Jesi li to smršao? — upitao me je.

— Jesam malo — zacrveneo sam se. — Da li se vidi?

— Kako si to uspeo? — pitao je iz pristojnosti, pokušavajući da sakrije dosadu.

— Jednostavno je: prestao sam da jedem… – počeo sam i onda napravio dramsku pauzu.

— Šta? — video je da je igranje moje igre jedini način da se završi ovaj razgovor.

— Sve. Prestao sam da jedem.

Nasmejali smo se fazonu za koji je bilo bolno očigledno da sam ga smislio još na početku dijete i da sam jedva dočekao trenutak da ga ispričam. Ja sam se smejao iskreno, a on pomerajući samo jednu ivicu usana i zureći u daljinu.

— Šalim se — istakao sam ono što je svima bilo jasno ne bih li opravdao ulogu komičara. – Jedem samo u rasponu od 8 sati dnevno, drastično sam smanjio unos ugljenih hidrata i treniram svaki dan.

Igoru se sjaj u očima već davno ugasio.

— Jedem slatko, ali samo dok se gledam u ogledalo bez majce; to se ispostavilo kao dobra taktika zato što kad plačeš trošiš 120 kalorija na sat.

Pokušao sam da produžim razgovor, pošto mi je priča o tome kako sam smršao bila najlepši deo tog dana (Ma šta dana – nedelje, meseca!), ali nisam uspeo pošto je Igor, sada već bled u licu, morao da ide. Ponudio sam se da ga otpratim na posao i tako dobijem još vremena za milovanje svoje taštine, ali je on naprasno uskočio u (delovalo mi je kao nasumični) autobus i nestao.

U narednim danima sam sreo nekoliko poznanika sa kojima sam vodio sličan razgovor: primećivanje redukcije moje kilaže, pitanje o metodu koji koristim, šala, objašnjenje, njihov beg sredstvom javnog prevoza. Bilo je divno! Ponekad bih dodao kompliment na račun sagovornikove kilaže ili ponudu da im napravim plan ishrane. Ti susreti su me držali neko vreme. Ali, onda nekoliko dana nisam naleteo ni na koga. Nedostajali su mi razgovori o tome koliko sam smršao. Ozbiljno su mi nedostajali — bio sam navučen na komplimente u vezi izgleda.

Krenuo sam da šetam češće i po mestima na kojima sam očekivao da naletim na nekoga poznatog. Na moju žalost, sretao sam samo one poznanike koji su me već videli otkad sam smršao, tako da Razgovor nije imalo smisla ponavljati. Rešio sam da uzmem stvar u svoje ruke i nasumično zovem prijatelje na kafu. Ta viđanja bi uglavnom otvorili pohvalama na račun mog izgleda. Ukoliko bi pohvale izostale, koristio sam se starim ženskim trikom da sam negativno prokomentarišem svoju kilažu, nakon čega se sagovornik ne bi saglasio i, naprotiv, pohvalio bi moju novu figuru. Ipak, posle nekog vremena mi je ponestalo prijatelja koji me dugo nisu videli. Počeo sam da kriziram. Prešao sam na pozive poznanicima, pa školskim drugarima koje nisam video dvadesetak godina (a i u školi se nismo nešto družili). Pošto sam kontaktirao većinu poznanika sa društvenih mreža, instalirao sam aplikacije za upoznavanje tako da sam dogovarao sastanke sa devojkama samo da bi primetile da uživo izgledam bolje nego na slikama. Kao i sa poznanicima, posle Razgovora, koji u proseku traje 10 minuta, bih izmišljao izgovor da završim sastanak.

Kačio sam slike bez majce na društvene mreže, ali virtualne pohvale su se ispostavile kao slab fiks. Slao sam svoje slike svim kontaktima, uključujući i poslovne. Pokušao sam da pošaljem sliku i u čitulje, ali je papirologija mnogo komplikovana.

Tekao je ko zna koji dan kako niko nije komentarisao moj izgled. Osećao sam se tako… debelo. Dobio sam simptome apstinencije od laskanja: znojenje, mučnina, kačenje slika u javnim grupama. Jednog od tih dana sam išao Terazijama i pričao telefonom:

—…ali ja sam ti sada na nekom višem nivou. Može se reći da sam profi. Toliko sam uznapredovao u držanju dijete i treniranju da trenutno kao da sviram džez sa svojom kilažom. Improvizujem. Sviram van skale, takoreći. Kršim pravila sopstvene dijete, zato što pravila postoje da bi se kršila, ali samo zato da bi se stvorilo nešto bolje.

Glas sa druge strane je pokušavao da me prekine:

— Gospodine, po peti put Vam kažem, ako nemate na šta da se požalite u vezi naših internet usluga, molim Vas da ne zadržavate liniju – prekorevala me je radnica SBB kol-centra, ali ja se nisam obazirao.

— To znači da za mene više ne postoji ograničenje da ne jedem ugljene hidrate. Dalje, znatno fleksibilnije shvatam vreme kada mogu da unesem kalorije. I o treninzima razmišljam više na laissez faire način.

Tu negde kada sam počeo da se razbacujem stranim izrazima koje ne razumem, operaterka je digla ruke i uključila se u razgovor monotonim tonom:

— Znači, jedete sve, u bilo koje vreme, i ne trenirate?

— Pa… da – bio sam malo uvređen kako je tako jednostavno i ispravno sumirala moj trenutni režim. – Izvinite, moram da idem, video sam prijatelja, doviđenja!

I zaista, ispred mene je stajao Igor. Kada me je prepoznao, refleksno je pogledom tražio autobus, ali pošto ga nije bilo pomirio se sa svojom sudbinom. Kada me je bliže pogledao oči su mu ponovo zasjale i kao da sam mogao da mu pročitam misli:

— Ponovo se ugojio. Hvala Bogu, ne moram više da slušam o njegovim dijetama! – pomislio je i onda rekao — Super mi izgledaš!