Hleba i Instagrama

Približavala se proslava dvadeset godina mature. Pored radosti što ću videti stare drugare i pokojeg živog profesora, malo sam brinuo u vezi toga da li još uvek imamo zajedničke teme i ko je sve uspešniji od mene.

Sve je u suštini išlo glatko dok neko za stolom nije predložio da napravimo jednu sliku našeg užeg društva. Pre slikanja ostavili smo vremena da žene poprave frizure i provere šminku koristeći svoje telefone kao ogledala, a muškarci uvuku stomake.

Prva slika je dokazala da je zakrivljenje prostora i vremena pod uticajem subjektivnih faktora – pošto smo se mi koji smo stajali sa strane, usled straha od neupadanja u sliku – naginjali prema sredini grupe toliko da su nam svima glave bile blizu, dok su nam se donji delovi tela širili na sve strane.

Telefon kojim je slikano je prosleđen svima redom, da svi vide da li su zadovoljni kako su ispali. Ispostavilo se da niko nije bio zadovoljan. Dragana i Maja su preuzele na sebe da nas koordinišu da bi se bolje prerasporedili. Žute haljine su morale da idu na odvojene strane fotografije, bradonje je takođe trebalo razdvojiti, a parovi su morali da budu jedno pored drugog na slici. Marko je delovao previše veselo pa su mu otele čašu iz ruke.

Pokušali smo ponovo. Posle druge fortografije, telefon je ponovo prosleđen na inspekciju. Bilo je tri „dremanja“ – onih koji su trepnuli u trenutku fotografisanja. To nije moglo da prođe tako.

Na slici br. 3, Miloš je napravio uši Slavici, što je automatski diskvalifikovalo sliku. Na četvrtoj fotografiji skoro niko nije gledao u aparat, pošto je neko na drugom kraju restorana, kada su konobari počeli da iznose hranu, viknuo „Hrana!“ – baš trenutak pred paljenje blica.

Negde oko sedamnaestog pokušaja, većina nas više nije ni proveravala kako izgleda na slici, zato što smo samo želeli da se pakao slikanja završi i da počnemo da jedemo.

Dok smo tužno gledali u rolovanu piletinu između dva pokušaja fotografisanja, zabljesnuo nas je blic, ali sa pogrešne strane – društvo iz ćoška je takođe pravilo zajedničku sliku. Taktički tim od tri školske drugarice iz našeg najužeg društva je odjurio u tom pravcu. Zatražile su od fotografa da obriše sliku nakon što su, sa odlučnošću interventne jedinice, tražile da je pregledaju i utvrdile da potiljak jedne od njih, koji je u pozadini slike upao u kadar, izgleda „previše ozbiljno“. Te večeri su napravile još nekoliko takvih kaznenih ekspedicija širom restorana, tokom kojih su zaplenile jedan telefonski uređaj i nagnječile dva rebra Dejanu iz IV/d upotrebom prekomerne sile.

Konačno, finalnu fotografiju su svi odobrili, što je overeno potpisima, sa tri nepristrasna svedoka, i u prisustvu notara. Na njoj su umorna lica gladnih ljudi koji nemaju više volju ni za druženjem ni za životom i samo žele da budu ostavljeni na miru. Mokre košulje ispod pazuha su govorile o trosatnoj borbi taština sa tehnikom, tokom koje nismo stigli da se ispričamo, zabavimo, ni da večeramo – dok smo završili sa slikanjem konobari su već odneli hranu.

Iz restorana smo izašli gladni i nervozni. U suštini, bila je to prava proslava godišnjice mature pošto smo se prisetili kako je bilo na časovima u školi – dosadno, mučno i sve vreme smo čekali da nas puste da možemo da jedemo. Što se mene tiče, bilo je odlično: nisam stigao ni sa kim da pričam, tako da nisam morao da se upoređujem po uspešnosti, te se moji strahovi nisu obistinili. Žao mi je samo što nisam probao rolovanu piletinu.

P.S. Po pravilima, finalna fotografija je poslata lančanim emailom tako da je svako mogao u fotošopu da doradi svoje lice ili struk. Tri nedelje kasnije, fotografija je objavljena. Nije bilo moguće prepoznati nijedno lice pošto smo svi preterali sa efektima, tako da smo se tagovali nasumično.

20_godina_mature_final_final_stvarno_final_v13.jpg