Doplgenger

Jednog toplog januarskog dana, dok sam šetao gradom svojom uobičajenom rutom, zanet u svoje dubokoumne misli u vezi toga šta ću da večeram, neko me je prenuo:

– Vukašine!

Bio je to debeljuškasti čova ozarenog lica koji mi se bacio u zagrljaj. U ovakvim situacijama obično prihvatim igru i smeškam se i odgovaram na pitanja, dok paralelno pokušavam da se setim ko je osoba koja mi visi o vratu.

Zapravo, to mi se često dešava, delom zbog moje urođene nezainteresovanosti za sve što nisam ja, a delom zato što, usled socijalne anksioznosti, samo u retkim prilikama izlazim među ljude, a da prethodno nisam popio nekoliko rakija. Tako da često zaboravljam lica. Ali, ovaj put je bilo drugačije:

– Gde si ti?! Nisam te video od one lude noći kada smo po ulici vozili one bliznakinje u kolicima iz prodavnice. Hej – obratio se prijatelju sa kojim je bio i potapšao me po ramenu – ovo je Vukašin o kome sam ti pričao. Najveći car na svetu! Zna sve o kriptovalutama, priča… koliko ono, šest jezika? A, svaki put kada ga vidiš on je sa nekom novom devojkom, hahaha.

Negde u tom trenutku je postalo bolno jasno da ne priča o meni, pošto niti imam devojku, niti znam šta je blokčejn. A i ne pričam nešto mnogo, naročito ne na jezicima.

– Mislim da ste me pomešali sa nekim – ljubazno sam rekao.

– Opet se šališ nešto? – upitao je kroz smeh, a onda se obratio svom prijatelju. – Ovaj tip najbolje priča viceve na svetu! Vukašine, imaš li neki novi vic?

– Zaista, ni ne zovem se Vukašin – pokušao sam da se udaljim.

Debeljko je na trenutak zbunjeno pogledao u mene, a onda se ozario i zaverenički prošaputao:

– Sve mi je jasno: žena ne sme da zna da smo te videli. Ne brini, tvoja tajna je sigurna sa nama.

Prestao sam da se trudim da objašnjavam da nisam Vukašin, a kada smo se razišli, još uvek sam mogao da čujem, dok su se udaljavali, kako prijatelju prepričava neki Vukašinov doživljaj.

Ubrzo nakon tog bizarnog susreta, poznanici su počeli da mi govore da zapravo imam svog doplgengera u gradu, tj. dvojnika – čoveka koji toliko liči na mene da nas često pobrkaju. Čak se i zove slično meni – Vukašin. Pričali su o njemu u superlativima. O tome kako je srce svake zabave (ali u isto vreme pazi da niko ne bude isključen iz razgovora). Drug mi je rekao kako ga je Vukašin odlično savetovao u vezi trgovanja NFT-ovima. Jedna koleginica je ispričala da je Vukašin za pet minuta uspeo da joj nađe vezu na VMA za njenu bolesnu sestričinu. Kako su moje drugarice pričale o Vukašinu bilo je više nego jasno da su bile zaljubljene u njega. I to sve iz samo po jednog susreta sa njim.

Ovaj čovek je zvučao kao sušta suprotnost meni, tako da je bilo logično da sam bio ljubomoran. Gde god bih otišao, slušao sam priče o tome kako je Vukašin spasao mačku sa drveta, nahranio decu sa ulice ili samo blejao sa Sergejem Trifunovićem.

U gradu su mi se ljudi javljali svakodnevno. Moram da priznam, par puta sam, kada je u pitanju bila neka lepa žena, prećutao da nisam Vukašin. Onda bi me ona pozvala na piće, ali pošto bi proveli malo vremena zajedno videla bi da nisam „onaj stari, samouvereni i opušteni Vukašin“, rekla bi da mora hitno da vrati kasetu u video klub i otišla.

To me je doticalo više nego što sam očekivao i nerviralo do te mere da sam počeo više da pijem kada sam izlazio među ljude.

Hteo sam da ga upoznam. Rešio sam, naredni put kada sretnem nekog Vukašinovog prijatelja (a delovalo je kao da ima više prijatelja nego Tito svojevremno) da ću od njega da tražim Vukašinov kontakt. Po uzoru na jedan špijunski film sa Majklom Kejnom što sam gledao, izašao sam na Trg kao mamac, čekajući da neko zagrize i pomeša me sa njim. Pokušavao sam da se ponašam što vukašinastije (prema onome kako su mi ga opisivali): nabacio sam osmeh i nonšalantni hod i flertovao sa prolaznicama. Međutim, meni jednostavno ništa od toga nije išlo od ruke. Pre svega, nisam navikao da se toliko dugo smeškam, tako da mi se osmeh veoma brzo pretvorio u grč na licu. Pokušavajući da hodam kao zavodnik uspeo sam da uganem zglob, tako da sam došepao do jedne devojke smeškajući se kao da imam facijalis i veoma nespretno joj namignuo. Pretpostavila je da imam moždani udar i pozvala hitnu pomoć. Tek što sam uspeo da joj objasnim da nema potrebe za hitnom pomoći i odgegao se, neko sa strane me je dozivao:

– Vukašine! – Razdragano je mahao, niko drugi do Sergej Trifunović. – Š’a se tebi desilo, čo’eče? Izgledaš k’o da te Obrenovac izbacio.

– Zvučaće čudno – nisam gubio vreme – ja nisam Vukašin, ali ga zapravo tražim. Pope, da li bi mogao da mi daš njegov broj telefona?

Vukašinov prijatelj, Sergej Trifunović, mi je oteo telefon iz ruke:

– Evo, matori, ukucao sam ti cifre i upisao kao Vukašin Car. Ciba mu pozzić od Serđa kad spikuješ s njim.

Nisam časio ni časa. Od uzbuđenja se Popu nisam propisno ni zahvalio, već sam se okrenuo i smesta pozvao broj. Bilo je zauzeto. Pokušao sam još nekoliko puta, uvek sa istim ishodom.

– Koliko je ovaj čovek popularan? – pomislio sam, isfrustriran.

Kasnije tog dana sam mu Iskucao poruku:

15:45 Pozdrav, Vukašine! Mi se ne znamo, ali mnogo ljudi mi je reklo da ti i ja veoma ličimo, pa sam mislio da bi bilo zanimljivo da se upoznamo. Srdačno, Vuk

15:45 Pozdrav, Vukašine! Mi se ne znamo, ali mnogo ljudi mi je reklo da ti i ja veoma ličimo, pa sam mislio da bi bilo zanimljivo da se upoznamo. Srdačno, Vuk

Poruka se iz nekog razloga ispisala dva puta na ekranu, pa pomislih da su nam možda i telefoni dvojnici, prisećajući se detinjstva kada smo na fiksnom telefonu imali dvojnika. Bio sam ponosan što sam uočio tu igru reči.

Odgovor nisam dobio celog dana, što me je navelo na zaključak da je Vukašin ili veoma nepristojan ili, pak, samo sumnjičav, te da je možda i pomislio da je ovo neka telefonska prevara ili poziv na ljubavni sastanak od nekog narcisa.

Ipak, sutra ujutro sam se probudio sa dvojnim (evo me opet sa igrom reči!) odgovorom na telefonu:

23:37 Zdravo, lepi! Može, može. Šta kažeš na sutra u 9 na Trgu? Nemoj da klopaš pre, pa ćemo nešto usput da bacimo pod kljove.

23:37 Zdravo, lepi! Može, može. Šta kažeš na sutra u 9 na Trgu? Nemoj da klopaš pre, pa ćemo nešto usput da bacimo pod kljove.

Bio sam uzbuđen celog dana, toliko da sam popio nekoliko pića pred odlazak na sastanak.

Narednog dana sam se probudio sa strašnim bolom u glavi i novom porukom od Vukašina:

21:20 Gde si, lepi?! Nema te. Nadam se da je sve ok. Ja ću biti po gradu pa se javi.

21:20 Gde si, lepi?! Nema te. Nadam se da je sve ok. Ja ću biti po gradu pa se javi.

Nisam mogao da se setim ničega od večeri pre. Verovatno zato što sam popio koju više. Što bi objasnilo i nedolazak na sastanak. Osećao sam se užasno i poslao sam dve dugačke poruke izvinjenja. Vukašin je bio pun razumevanja, tako da smo ponovo zakazali upoznavanje.

Ovog puta nisam ništa pio i došao sam na Trg 45 minuta ranije. Čekao sam preko sat vremena da bih na kraju pomislio da ovaj put on namerno nije došao.

Nisam stigao da razmislim o tome zato što mi je prišla i poljubila me u obraz visoka plavuša prodornih očiju koja je predivno mirisala.

– Da li ti to mene izbegavaš? – smeškala se.

Pošto sam imao imao mnogo vežbe u objašnjavaju lepim ženama da nisu zaljubljene u mene, nego u čoveka koji liči na mene, postajao sam veoma uspešan u tome.

– Ali, kada si već tu – nastavio sam posle objašnjenja – možeš li, molim te, da ga pozoveš? Pošto ja ne uspevam da ga dobijem.

Odmah je izvadila telefon, pozvala Vukašina i sa zagonetnim osmehom čekala da počne da zvoni. U tom trenutku je zazvonio moj telefon. Pogledao sam i na ekranu je pisalo Jelena.

Devojka koja je stajala pored mene sa telefonom u ruci, koja se očigledno zove Jelena, me je razigrano udarila po ramenu i kroz širok osmeh rekla:

– Opet si me prešao! Kada ću da naučim? Dvojnik, pf! Hajde, vodim te na kolače!

Uhvatila me je pod ruku i zbunjenog povela na Moskva šnit.

Jedna stvar je vodila drugoj, tako da sam, kada je otrčala da vrati kasetu u video klub, ostao sậm sa pitanjima:

– Šta se zapravo desilo? Kako je imala moj broj telefona?

Iako je bilo kasno, nazvao sam Caneta, koji je, pored toga što mi je prijatelj, i psihoterapeut.

– Pa to je veoma jednostavno – objašnjavao je Cane pospanim glasom. – U pitanju je klasično sub-manično disocijativno cepanje sa fantazmatskom anterogradnom amnezijom trigerovano hroničnim toksikomanskim stanjem na granici sa Korsakovljevom psihozom, praktično udžbenički primer.

– Na srpskom! – frustrirano sam vikao u telefon.

– Go-di-ne zlo-upo-trebe alko-hola – Cane je počeo da sriče kao da priča detetu od tri godine, pa se onda uozbiljio – i posledično, rûpa u sećanju, su dovele do potpunog razilaženja između tvoje trezne i pijane ličnosti. Ti se ne sećaš šta Vukašin radi dok je pijan noću, Vukašin se ne seća šta ti radiš dok si trezan, a delite isto telo. Vremenom ste se razvili u dve potpuno različite ličnosti – on veseo i samouveren, a ti si, pa… ti.

Lako smo došli do zaključka da moram da prestanem da pijem ako želim da sačuvam ovo malo zdravog razuma koje mi je ostalo. Bio sam rešen da se rešim Vukašina, ali sam znao da neće biti lako.

*****

I nije bilo lako, ali desetine homeopatskih lekova, par grupa za podršku, nekoliko hipno-seansi, par recidiva, još nekoliko hipno-seansi i jednog duhovnog putovanja u Inđiju kasnije – i trezan sam već neko vreme. Mogu reći da sam mnogo zadovoljniji i produktivniji i imam potpunu kontrolu nad svojim životom. Drugim rečima – trezan sam, dosadan i srećan.

Sve ređe me na ulici dozivaju Vukašinovim imenom, pošto on retko ima priliku da „izlazi“, pa nije u mogućnosti da šarmira ljude po gradu. Doduše, Sergej mi ponekad pošalje sliku svog Oskara popularnosti (nije eufemizam).

Samo ponekad, kada je neki bitan datum, ja ugasim telefon, obučem svoju najbolju košulju, obujem najnovije cipele, stavim flašu votke i čašu na sto ispred sebe i na papiru pored napišem: „Vukašine, srećan ti rođendan!“

P.S. Jednom prilikom jesam primio neku čudnu poruku od izvesne Maria-e na lošem srpskom u kojoj kaže da je dete već veliko, ali da jedva sastavljaju kraj sa krajem i pita zašto ne dolazim u Valensiju. Kakve sve telefonske prevare postoje, to je strašno!