Svi likovi u ovoj priči su izmišljeni i svaka sličnost sa realnim osobama je slučajna.
*****
Uvek počne tako što se probudiš suvog grla.
– Sigurno je do suvog vazduha, verovatno se ona vodica što visi na radijatoru ispraznila – uvek mi je prva misao.
Ali, pošto se grlo nije smirilo posle par sati, već je, naprotiv, počelo da boli – nastupila je druga faza: drama! Zapušeno uvo praćeno hladanim znojem, aritmijom i nesvesticom. To verovatno nisu simptomi upale grla, nego napad panike zato što ću da umrem od upale grla. Zato što blage oblike prehlade podnosim kao pravi muškarac: jaučem i čekam da me sigurna smrt uzme u svoje hladne ruke. Uz to guglam simptome. Prema mojoj skromnoj dijagnozi, ovaj put sam imao nešto između Korsakovljevog sindroma i antraksa.
O, koliko vremena gubim svakodnevno i ne znam da iskoristim život, nego samo gledam serije! Tek tada sam shvatio da ne cenim dovoljno male stvari u životu – šetnju pored reke, ćaskanje sa prodavačicom u diskontu, izlazak sunca. Obećao sam sebi da ću da živim punim plućima ako izlečim ovaj bol u plućima.
Rešio sam da se ne predam bez borbe. Zaputio sam se u Dom zdravlja. Čekajući u redu sam pomislio kako bi bilo sramota da me vrate kući bez terapije, tako da sam rešio da malo friziram simptome u svom izlaganju. Pre svega, temperaturu sam unapredio sa 37,5 na 39, zato što poštujem doktorku i njeno vreme. Njena dijagnoza je bila – običan grip. Ispustio sam uzdah olakšanja – ipak neću da umrem! Zahvalio sam se i šapatom, zaverenički, zamolio doktorku da nikome ne priča o tome da sam bio kod nje. Videlo se da je na granici da me pošalje psihijatru zbog paranoje.
– Samo da ne sazna – promrmljao sam sebi u bradu dok sam napuštao ordinaciju.
Javio sam na poslu da neću dolaziti te nedelje (samo sam ih zamolio da ne šire tu informaciju van firme) i legao u krevet. Doktorkinih saveta sam se držao kao pijan rakije: mnogo čaja i mirovanje. Mirovanje, pre svega. Imao sam, dakle, potvrdu od doktorke da neću da umrem, i dozvolu, da ne kažem, naredbu, da se izležavam. Pripremio sam praškove za skidanje temperature, litre čaja i „Kako sam upoznao vašu majku“ – seriju koju sam odgledao već 3 puta.
Kada si bolestan ne postoje obaveze, niko nema očekivanja od tebe – čak ni ti. Bilo je divno. Sudovi su se nagomilavali i to je bilo ok, pošto sam bio bolestan. Ipak, svaka zvonjava telefona bi me presekla, ali bih odahnuo kada bih video ime nekog od prijatelja na ekranu.
– Ne mogu nikako do grada, bolestan sam – odgovarao sam. – Samo, molim te, nikome ni reči. Ako te neko pita, ne dolazim zato što imam mnogo posla.
Spustio bih slušalicu i otpauzirao seriju.
Odbio sam odlazak na jednu svadbu, tri izlaska u grad i jednu godišnjicu smrti hrčka. Koliko god da mi je prijalo da imam izgovor da izbegnem društvene obaveze, brinulo me je što je sada već perviše ljudi znalo.
– Neko će da propeva – brinuo sam.
I pored brige, bilo je to najlepših par dana. Spavao sam kad sam hteo, nisam imao nigde da budem. Nisam morao da se teram da idem u teretanu. Nisam razmišljao o tome kako treba zaraditi neku paru sa strane, nisam razmišljao da li mi žene odgovaraju na instagramima… to je bilo pravo „vreme za mene“, što bi rekli na internetu. Kao šlag na torti, nisam razmišljao ni o kilaži. Znam da šećer nije baš preporučljiv kada si bolestan, ali sam jeo karamele u ogromnim količinama zato što sam odrastao i niko nije mogao da mi zabrani. Ništa nije slađe od peckanja karamela u upaljenom grlu.
Jeste da sam pored toga morao da izdržim groznicu svake noći, ali to je bila mala cena za slobodu. Tada sam ležao ispod tri ćebeta drhteći i mumlajući:
– Samo da ne sazna, samo da ne sazna…
Posle nekih nedelju dana izležavanja, znao sam da sam ozdravio kada sam poželeo duplu gurmansku pljeskavicu sa kajmakom (koji se plaća) i mnogo luka. Izašao sam napolje i lagan kao pero šetao ulicama Konjarnika, koji mi je tada delovao kao Pariz. Nikad nisam primetio lepotu oronulih zgrada i rupa na ulicama u najinspirativnijim oblicima. Đubre je bilo svuda po parku, ali je to samo deo kruga života. A život je bio lep. Sve je bilo moguće. Bio sam slobodan, veseo, i pre svega zdrav.
Van sebe od sreće, bio sam opijen životom – nekoliko dana. Ali, onda je ponovo krenula svakodnevnica: posao, računi, dečije rođendanske žurke, problemi sa ženama. Očajnički mi je trebao još jedan odmor.
Uspeo sam da sredim preko Mirkine tetke, doktorke, doznake za još nedelju dana „odmora“. Napunio sam frižider slatkišima i pustio „Kako sam upoznao vašu majku“… ali nisam mogao da se opustim. Izjedala me je griža savesti. Osećao sam se kao turista u svetu bolesti. Loše sam spavao, trzao sam se na svaku zvonjavu telefona. Na kraju sam skratio svoje lažno bolovanje i javio na posao da sam naprasno ozdravio.
Ispostavilo se da kada foliram, nije to – to! Ali i dalje mi je trebalo odmora – pravog odmora, sa temperaturom i svime. Rešio sam da potražim spas na mestima koja sam inače izbegavao. Ceo vikend sam potrošio na vožnju gradskim autobusima. Vozači su me čudno gledali na okretnicama kada bih odbio da izađem iz autobusa. Jeo sam čokoladu na poslednjem sedištu i lizao prste koji su do skoro držali prljave šipke.
Ništa. Ni da se zakašljem.
Pošto to nije upalilo, rešio sam da blejim u domu zdravlja. Bio im je potreban ceo vikend da provale da ne čekam na red, već da samo sedim među pacijentima i pokušavam da ih nagovorim da igramo crvene rukavice. Dva medicinska brata (pre kao dva medicinska rođaka iz Pljevalja) su me ispratili iz zgrade. Bio mi je potreban fiks bolovanja pod hitno, ali za dve nedelje su me izbacili iz toliko domova zdravlja da su po hodnicima zdravstvenih ustanova – odmah pored uputstva za pranje ruku i upozorenja na venerične bolesti – počeli da kače moju sliku sa natpisom „ako vidite ovog čoveka prijavite ga najbližem medicinskom radniku.“ Pokušao sam da uđem na Kliniku za retke i infektivne bolesti, ali tamo imaju baš dobro obezbeđenje, sve pohvale.
Bio sam toliko očajan da sam morao da primenim konačno rešenje. Pošto sam znao da to može da se završi tragično, napisao sam oproštajna pisma najbližima i odvojio novac za svoju sahranu. Pomislio sam i testament da napišem, ali sam se setio da zapravo ne posedujem ništa od vrednosti. Sve u svemu, bio sam spreman za najveći zdravstveni rizik koji sam mogao da zamislim – izlaganje promaji. Otvorio sam sve prozore u stanu i čekao.
Već sutradan sam se, sa pobedničlkim osmehom, pojavio u domu zdravlja, pokazujući toplomer sa živom iznad 37-og podeoka. Posle kratkog razgovora sa doktorkom, ponovo sam bio slobodan. Imao sam sve – doznake za bolovanje, omiljenu seriju i karamele. Par epizoda, pa sam se bacio na zasluženu dremku.
Probudilo me lupanje na vratima. Pogledao sam telefon da vidim koliko je sati i imao sam šta da vidim – 52 propuštena poziva.
– Saznala je! – oblio me je hladan znoj.
To su bile komšije, spremne da razvale vrata. Nisu bili sami. Ispred zgrade je već bila hitna pomoć, pored njih i vatrogasna kola. To je moglo da znači samo jedno – majka je saznala da sam bolestan, nije uspela da me dobije telefonom, pa je alarmirala ceo grad.
Dok sam u gaćama stajao na pragu i objašnjavao da je u pitanju nesporazum, stigla su mi dva paketa lekova od majke brzom poštom. Babe iz komšiluka su već bacile oko na njih.
Ubrzo potom je stigla i Ona. Pokušao sam da joj dokažem da nisam mnogo bolestan.
– Idiote jedan – počela je da me udara po glavi koja me je već bolela od bolesti – jesam li ti rekla da ne ideš bos, da ćeš da se prehladiš? To ti je sve od onih igrica!
Pokušao sam da se pravdam, ali mi je prišla sa leđa i rvačkim zahvatom me onesvestila. Kada sam došao sebi, bio sam u krevetu, sa čarapama napunjenim lukom i natopljenim mešavinom rakije i sirćeta. Borio sam se za vazduh dok me je šopala sibirskom glinom. Nabavila je neke ilegalne antibiotike na dark web-u koje je usitnila i terala me da ih ušmrkavam da bi brže ušli u krvotok. Naravno, sve vreme je gunđala kako sam kriv što sam se razboleo i kako je ne slušam kada kaže da ne izlazim bez džempera, pošto i leti zna da zahladi uveče. Povremeno bi me, u besu zbog moje neodgovornosti, udarila po glavi. Podrazumevalo se da je njoj mnogo gore što brine što sam se razboleo, nego meni koji sam zapravo bolestan. Kasnije sam saznao da je sve vreme držala rezervisan krevet na VMA i operacionu salu na Kliničkom, za koje samo ona zna kako ih je obezbedila. Pokušao sam da spavam, ali me je budila na sat vremena da me pita da li spavam. I da proveri da li dišem. Masaže etil alkoholom i gutanje „antioksidanasa koje koristi Novak“ koji izazivaju mučninu su bili gori od bio kakve temperature. Zbog njene “terapije“ sam se osećao još slabije, pekla me je koža i počeo sam da imam halucinacije od mešavine isparenja od alkohola, sirćeta i ostalih melema.
Sve sam to podnosio pošto nisam imao snage da se oduprem, ali kap koja je prelila čašu je bila kada mi je zabranila da gledam seriju (da ne bih zamarao oči) i zaplenila karamele. Naprasno sam ozdravio i obavestio je da sam dobro, ali nije bila uverena. Morao sam da iskoristim priliku dok mi je pripremala stalak, kese i igle – aparaturu za hemoterapiju – da se na brzinu obučem i pobegnem na posao da zarazim pola kancelarije.
Ostatak bolesti sam izdržao na nogama, ostajući prekovremeno na poslu samo da ne bih morao da idem kući. Cela kancelarija je smrdela na luk, sirće i rakiju, ali niko mi ništa nije rekao pošto su znali moju majku još od incidenta sa koronom, kada je došla u kancelariju sve da nas leči osiromašenim uranijumom.
Sve u svemu, kao Vuk koji je vikao „vuk“, naučio sam svoju lekciju. Ponovo sam počeo da brinem o svom zdravlju, ne toliko zbog bolesti, koliko zbog majke. Sada ponovo uživam u čarobnom životu bez majčine nege u kome je svaki trenutak blagoslov.